Основна теорија инфрацрвеног термометра
Остави поруку
Године 1672. откривено је да је сунчева светлост (бела светлост) комбинација светлости различитих боја, а Њутн је направио чувени закључак да је монохроматски свет лакши у природи од белог светла. Коришћење дихрове призме на сунцу (бело светло) разређено је у црвено, наранџасто, жуто, зелено, плаво, љубичасто и друго монохроматско светло.
Године 1800. године, британски физичар ФВ Хеусл открио је инфрацрвено светло када је проучавао различите боје светла са врућег угла гледања. Приликом проучавања топлине различитих боја, он намјерно блокирао једини прозор у мрачној соби са тамнијом плочом и отворио правоугаоно рупу у панелу са дихрођом призме унутра. Када сунчева светлост пролази кроз призму, она се раздваја у обојене траке, а термометар се користи за мерење количине топлоте у различитим опсезима у траци. Да би се упоредио са температуром околине, Хуссерл је користио неколико термометара у близини обојених светлосних појасева како би измерио температуру околине. Током експеримента, он се појавио на занимљивој феномени: термометар постављен изван црвене траке светлости, виши од индикације било које друге температуре у соби. Након поновљеног тестирања, такозвана високотемпературна зона високе температуре, увек на ивици светла изван црвеног светла. Тако је најавио да поред видљиве светлости коју емитује сунце, постоји нека врста невидљиве "вруће линије", која се не види. Невидљива "врућа линија" налази се изван црвеног свјетла и назива се инфрацрвено свјетло. Инфрацрвени напон је електромагнетни талас исте природе као и радио-таласи и видљива светлост. Откривање инфрацрвеног зрака је велики напредак у разумевању природе и отвара потпуно ново подручје у истраживању, кориштењу и развоју инфрацрвене технологије.
Инфрацрвене таласне дужине између 0.76 ~ 100μм, према распону таласних дужина, могу се подијелити на инфрацрвене, инфрацрвене, инфрацрвене, далекосежне, далекосежне четири категорије, његов електромагнетски спектар у континуираном спектру радио таласа у региону између видљивог и светло. Инфрацрвено зрачење је једно од најраспрострањенијих електромагнетних зрачења у природи. Заснива се на случајном кретању молекула и атома у било којем објекту под нормалним околностима, и континуирано зрачи топлотну инфрацрвену енергију, кретање молекула и атома. Што је интензивнија, то је већа енергија зрачења, напротив, мања енергију зрачења.
Објекти чија је температура изнад апсолутне нуле зрачиће инфрацрвено светло због сопственог молекуларног кретања. Након претварања сигнала снаге која је зрачила објект у електрични сигнал кроз инфрацрвени детектор, излазни сигнал уређаја за снимање може у потпуности симулирати просторну расподелу температуре површине скенираног предмета, који се обрађује електронским системом бити пренети на екран за приказ одговарајућег термичког профила термичке слике површине објекта. Користећи овај метод, можемо постићи дугорочну термичку слику циљане слике и мерења температуре и анализе за одређивање.







